Друго име за ружу[1] од Фејт Чанг
Увек ми се свиђала прича о томе како је мој ујак Вилсон изабрао своје име. Требало му је само неколико месеци боравка у Америци да схвати да белци никад неће изговорити У Ђин (енгл. Woo Jin) на прави начин. “W” је увек звучало сувише грубо, a језик би им склизнуо сувише меко око слова “J” да би правилно изговорили глас који је негде између „Ч“ и „Џ“. Понекад их је исправљао, полако изговарајући сваки глас, пажљиво постављајући језик на непце. Изгледа да то није помагало, а он није могао да одреди да ли је у питању недостатак труда са њихове стране, или је за све требало да окриви сам енглески језик, његова слова и гласове које није могао да упореди са оним из корејског језика.
У сваком случају, било му је потребно ново име. Америчко име, које ће се лако изговарати и које ће моћи да буде неупадљиво у листи имена других ученика коју је имала његова учитељица. Било му је само девет година и још увек није умео да правилно изговори читаву реченицу на енглеском, али је био одлучан да ствари узме у своје руке.
Моја мама је овај део приче најдетаљније описивала:
Једног дана њих двоје су се враћали уобичајеним путем кући из школе (њихови родитељи су били сувише заузети у својој радњи за хемијско чишћење да би их чекали пред школом као остале породице) и ујка Вилсон је умарширао у њихов скромни двособни стан, одлучно, са чврсто стиснутим уснама. Отишао је право до фиоке где је мој деда држао речник, један од оних са примерима испод сваке речи који показују како се те речи могу користити у реченици: Том весла у чамцу. Сара се чешља. Мама је рекла да ујак није листао странице, само је изнова и изнова отварао и затварао књигу све док коначно није угледао име које му се свидело.
Угледао је реч Вилсон и није му било важно што је особа у реченици у ствари била „господин Вилсон“ и што белци никад не би користили реч Вилсон као име. Слово „В“ је било довољно познато, нешто као први део од Woo Jin, али ипак другачије. Као да је поново стварао себе, али није почињао од нуле.
Кад сам била мала, мислила сам да је то врло забавно – ујак је себи уместо имена дао презиме и то толико обично као Вилсон. Молила сам маму да ми прича ту причу сваки пут кад смо ишле ка његовој кући на Лонг Ајланду за Божић. „Мама , шта је рекао кад је коначно открио да је то презиме? Да ли се осећао глупо? Да ли је желео да га промени? питала сам, иако је њен одговор увек био исти.
„Душо, не сећам се. Питај га кад стигнемо тамо,“ одговарала је некако растресено, не одвајајући поглед од пута испред себе. Никада га нисам питала, наравно. У време кад смо стизали његовој кући, већ сам журила да се поздравим са својим рођакама и да се играмо, заборављајући причу о њиховом оцу и његовом смешном имену.
Моје рођаке су само напола Кореанке. Ујка Вилсон се оженио белкињом по имену Шенон, у двадесет трећој години, чим су обоје завршили колеџ. Последњи пут кад сам била на Лонг Ајланду за Божић, свађали су се читаву ноћ, сикћући једно на друго кад су мислили да их нико не слуша. Мајка ми је поменула на повратку кући да имају „брачних проблема“, али није могла да тачно објасни зашто. „Разумећеш кад се будеш удала“, рекла је.
Провела сам остатак те ноћи замишљајући ујка Вилсона и ујну Шенон на њиховом првом састанку. Одлучила сам да то буде неки скромни бар, где су заједно пили пиво. Бад Лајт за њега а нешто мало лепше за њу, можда Блу Мун. После друге туре пића он се охрабрио и испричао јој причу како је добио име, очи су му светлуцале и глас био живахан. Кад је стигао до краја приче, она је забацила своју коврџаву црвену косу смејући се и додирнула му руку. Одлична прича, рекла је, како је то симпатично.
Увек сам била помало захвална својим родитељима што су били толико пристојни да ми дају америчко име, па нисам морала сама да га тражим. Фејт Јен-Џи Чанг, моје корејско име је безбедно скривено унутар америчког. Нико заиста не користи своје средње име, говорила сам себи, осим за званична документа или тако нешто. Неки људи га чак и немају.
Ипак, у основној школи, током краткотрајне популарности Л.Л. Бин ранчева са монограмима, нисам могла а да се не осетим као уклета. Морала сам и ја имати један, осим ако нисам желела да будем једино дете у другом разреду основне школе без новог популарног ранца. Волела сам га и иначе, због начина на који су се моји иницијали F.E.C[2]. истицали на светло розе најлонској подлози и због тога што је изгледало да је направљен специјално за мене.
Оно што сам мрзела била су питања о слову „Е“ која нисам могла да спречим.
“A. Р. M. Аманда Роза Морети” објавила је моја другарица, прелазећи прстом преко извезених иницијала. „Роза је било име моје баке“, додала је поносно. Аманда је била моја најбоља другарица још од како смо у првом разреду основне школе селе заједно и ја јој рекла да ми се свиђају њене пегице. Имале смо традицију да се сваког петка поподне заједно играмо и овог пута смо биле код њене куће.
„То је баш лепо“, рекла сам, а то сам и мислила, мада сам у ствари размишљала да ли ће ме она питати за моје иницијале. „Онда, у сваком случају…“
Али пре него што сам могла усмерити наш разговор према новој, сигурнијој теми, Аманда ме је прекинула. „ Добро, шта твоји иницијали значе“?
Видела сам да гледа моју ружичасту торбу са белим словима која је стајала на кухињском поду и кратко размишљала да ли да јој кажем да је слово Е од Елизабет. Осетила сам кривицу због те помисли, мада нисам била сигурна да ли је то због лагања Аманде, или због слике мајчиног лица да чује шта говорим. Застала сам пре него што сам је замолила. „Обећај да нећеш рећи никоме?“
„Часна реч, кунем се,“ рекла је озбиљно, а широм отворене зелене очи су ме гледале искрено.
„Фејт Јен-Џи Чанг“ изговорила сам, брзо објашњавајући, „знам да је моје средње име сасвим чудно. Корејско је“.
“Јен-Џи…” Понављала је полако покушавајући да изговори и осећајући његову чудноватост у устима. „Па добро, и није тако лоше. Мислим да је Анино средње име Ворен, а то је мушко име“.
У време кад сам била други основне, корејски језик је постао страни и мени.
Родитељи су ми говорила да сам га течно говорила до своје четврте године, али сам све заборавила кад сам кренула у школу и почела да говорим енглески са другарима из разреда. Било ми је тешко да у то поверујем, мада сам видела видео снимке које је мама сачувала из тог времена. Налазе се на видео касети, тако да их нисмо гледали годинама, али се сећам тог помало лошег снимка. У њему мама разговара са мном испред камере, постављајући ми питања на корејском.
И она је исто заборавила корејски кад је била млада. У средњој школи, родитељи су причали с њом на корејском, али им је она одговарала на енглеском. Након што је срела мога тату на колеџу, после дипломирања, отишла је с њим у Кореју први пут. Тата ју је запросио, а његови родитељи су инсистирали да снаха треба да говори њихов језик. Било је тешко живети у Кореји та четири месеца, говорила је и присећала се како је покушавала да говори као његови родитељи. Да би поштедела своју децу невоља, причала је са њима искључиво на корејском док су били мали. Звали смо је ума[3].
У видео снимку, беба је спремно одговарала мами на језику који више нисам могла да разумем.
У једном од својих најранијих сећања, седим у кухињи са породицом, гледајући како старији брат и сестра, Викторија и Кристијан, праве патбингсу[4]. Моја мајка им помаже да напуне апарат у облику жуто обојеног слона, за прављење ледене пене. Када су га укључили, пахуљице леда почињу да падају у чинију испод машине. Кад је чинија напуњена, додају јој слатку пасту од меда и црвеног пасуља.
Не памтим речи које прате ово сећање, али је могуће да су те речи биле на корејском. Али која је корејска реч за лед? Или за слона?
Сада је већина корејских речи које знам везана за цркву или храну. Моксаним означава комично ниског и ћелавог пастора наше цркве, а ађуме описује старије госпође које трачаре и протествују изговарајући „ццц…“ ако вам се хаљина подигне исувише високо док седите у дугим дрвеним клупама у цркви. Хананим, Јесуним, Бог отац, Син Божији.
Када је моја сестра Викторија кренула на колеџ, рекла ми је да је патлак[5] (храна која се доноси у цркву за заједничко коришћење) најгора ствар код одласка у цркву белаца.“ Немају манду (корејске кнедле), немају kyudanchim, нема пиринча“, говорила је . „Да ли можеш да поверујеш?“
Црква у коју сам целог живота ишла зове се Истчестерска корејска адвентистичка црква. То ми није било чудно све док ми једног дана у трећем основне један од школских „свезналица“ није пришао за време ручка и објавио: „Мама ми је рекла да јој је твоја мама рекла да сте ти и твоја породица адвентисти (суботари)“.
Тон му није био непријатељски, ни налик на онај којим је обично говорио кад је исправљао неког од ученика у одељењу, тако да нисам знала зашто се осећам тако нелагодно и нисам знала шта да му одговорим. „Да“ , потврдила сам.
„Дакле, ви сте као хришћани?“
„Па да. Ми верујемо у Бога и Исуса Христа и тако то“.
„Али, зар то није као неки култ?“
„Нема шансе“, одговорила сам увређено. Знала сам да је култ нешто лоше, али нисам знала шта у ствари.
„Аха“. Изгледало је да прихвата мој одговор и само је отишао.
Касније у току дана питала сам маму о томе кад ме је сачекала пред школом. „Мама, да ли смо ми у неком култу?“
„Да ли те је Тајлер питао о томе? Управо сам причала са његовом мајком о нашој цркви.“
„Да. Па да ли смо?“
„Наравно да нисмо, душо“, одмахнула је главом и насмејала се.“ Култови обожавају неку особу. Ми верујемо у Бога. Ми смо само једна од група унутар хришћанства, али идемо у цркву суботом, уместо недељом. Ми смо на неки начин као Јевреји… верујемо да је дан за одмор субота, седми дан.“
Објашњење је за мене било довољно добро, али ме је узнемиравало што сам сада имала нови разлог због кога бих се стидела, што сам се због тога разликовала од својих школских другова. Ипак, волела сам одласке у цркву. То је било једино место и време кад сам могла бити са осталом корејско-америчком децом изузев мојих рођака, а било је мало дечака и девојчица наших година. Смејали су нам се што не говоримо корејски, али су нас научили нове игре у којима смо ударали једни другима пацке као казну кад изгубимо.
„Бела деца су слаба (кукавице) “ говорили су нам. „Никада не покушавајте да другове у школи научите ову игру“.
Када сам престала да верујем у Бога, почела сам да се стидим и свога имена.
Била је то постепена спознаја, али схватила сам је једног петка увече у трећој години средње школе. Била је зима и сунце је давно зашло, приближавала се нова субота. Сара, моја најбоља пријатељица у то време је управо прослављала 16. рођендан, тако да је била специјална прилика, али сам ипак била изненађена да су ме родитељи пустили да изађем. Мало сам осећала и грижу савести мислећи на оне флаше јефтине вотке и паковања пива која је њен старији брат купио за ту ноћ.
Он је дошао на зимски распуст у току прве године на Јејлу опремљен лажном личном картом за коју нас је убедио да је „радила“ у продавницама пића у више градова, где су малолетни клинци из наше средње школе ишли да набаве своје пиће. Показао нам је картицу, савијајући је рукама. „Видите? Овако они проверавају да ли је исправна. “Избацивачи“ из барова у Њу Хејвену ће рећи да је лажна ако је сувише крута.“ Била сам импресионирана, али сећам се да ипак нисам могла да пијем ништа од оног што је купио. Никад нисам ништа пила.
Кад сам дошла тамо, мршави момак кога раније нисам познавала понудио ми је конзерву Баш лајт пива и представио се. Био је сладак и кад сам узимала конзерву, руке су нам се додирнуле.
„Фејт[6]. Лепо име. Да ли си религиозна?“
Није било први пут да ме је то неко питао – моје име нема скривена значења. Сетила сам се једног домаћег задатка, вероватно у четвртом основне кад је требало да пишемо о себи, а једно питање је било да откријемо значење наших имена. Друга деца су тражила објашњења на сајтовима за давање дечијих имена, или питала своје родитеље, али ја нисам морала то да чиним. Знала сам да је моје име у речнику, мисаона именица претворена у властиту са великим словом Ф. Речник Меријам Вебстер ми је понудио две могућности. Једна – веровање и лојалност Богу. Друга – чврсто веровање у нешто за шта не постоје докази. На пример: Веровала је да ће се њен изгубљени син једног дана вратити.
Покушала сам да се сетим о којој могућности сам писала, али то је било давно пре пуно година. Одједном сам постала свесна колико сам усамљена. Сви остали на прослави, углавном деца са напредних курсева[7] где смо се Сара и ја упознале, су се померили ка ивици базена са својим пићем. Могла сам нејасно чути њихове гласове кроз зид. Моја породица која је била на служби у цркви, као да се налазила иза стотину зидова.
У том моменту схватила сам да сам срећна што сам у Сариној кухињи, наслоњена на познати гранитни пулт са тим непознатим дечком. Значења мог имена ми нису изгледала толико различита. Глатко сам одговорила: „Не, не баш. Али моја породица јесте.“ Уз прасак сам отворила конзерву и нагнула пажљиво, осећајући свој први гутљај пива на језику.
Нисмо се пољубили те ноћи, иако је он то желео. И ја сам такође, мислим. Касније кад је спустио мршаву руку на моја рамена, нагнула сам се према њему, осећајући да се топлота са његове коже шири нa моју у таласима.
Када је сагнуо лице према мени, ипак сам окренула главу. “Сувише сам пијана“ рекла сам, мислећи на маму и тату који су до тада већ били у кревету, после службе у цркви.
Овај одломак из Фејтиних мемоара је на корејски превела Естер Сонг, која је написала следеће белешке:
Превођење Фејтиних мемоара је било заиста посебно искуство. Могућност да се туђи текст преведе је свакако привилегија, али доноси и своје тешкоће. Лична природа овог чланка ме је натерала да обратим пажњу на сваку реч, израз и запету. Мислим да никада досад нисам провела толико времена и уложила толико труда читајући један чланак и разматрајући сваку реченицу и реч са свим својим нијансама. Нисам желела да мој превод прикрије значење или тон оригиналног текста и често сам имала тешкоће да пронађем праву реч која би поседовала јединствени ритам и квалитет Фејтиног стила. Био је то тежак посао и знам да ће неизбежно бити делова превода који одступају од оригинала због основних разлика које постоје између језика, као и наших стилова писања. Ипак, могу поуздано да кажем да и оригиналан чланак и мој превод причају Фејтину причу на подједнако лепим, али различитим језицима. За мене та спознаја је довољна да учини цело искуство превођења више вредним него тешким.
Translator’s Notes by Aleksandar Ristivojevic
This Confluences article was so far the most difficult for me to translate, especially the title and the Korean names and words.
The title of the article, “A Rose by any other Name” seemed a bit strange to me until I realized it was taken from a line in Shakespeare’s Romeo and Juliet. Therefore, I had to start by finding a translation of Shakespeare’s verse into Serbian. This wasn’t entirely simple, as there were multiple translations of Romeo and Juliet that I encountered, and I had to choose one that would send the message that best reflects original English title. The second obstacle were the Korean names and words in the English version of this article. Given that the Serbian language is phonetic, I needed to learn the pronunciation of those names, as well as phrases. The internet was of immense help with this task. Despite that, I have not been able to find the word kyudanchim, so I left it like that.
This article’s topic was interesting as it touched upon growing up in a family of Korean descent and their attempts to fit into American society. It was also fascinating as it spoke about one aspect of assimilation I have noticed, but never thought much about. I was a bit surprised when I first realized the children of immigrants from Asian countries sometimes had English names, rather than names in their first language. I hadn’t fully realized the difficulties that children with foreign names can encounter even as children. The story of Uncle Wilson, who as a 9-year-old decided to choose an English name for himself left a great impression on me: at such an early age he understood the challenges he’d face and already decided to get another name for himself.
Белешке преводиоца Александра Ристивојевић
До сада ово је најзахтевнији чланак за превођење, иако је већи део текста сасвим уобичајен у језичком смислу. Ипак, сам наслов текста, корејска имена и речи које се у њему појављују су ми представљали проблем.
Наслов ми је изгледао помало чудно док нисам схватио да се ради о делу стиха из Шекспировог „Ромеа и Јулије“. Зато је приликом превођења било неопходно кренути од превода Шекспирових стихова на српски. Ово није било сасвим једноставно, јер постоји више превода „Ромеа и Јулије“. Морао сам да нађем онај који би најбоље могао пренети поруку оригиналног енглеског наслова. Други проблем су представљала корејска имена и речи које су задржане у енглеском преводу. Обзиром да је српски језике фонетски, било је потребно да сазнам како се њихова имена изговарају. Исто је важило и за корејске изразе. Интернет ми је при томе био од велике помоћи. Упркос томе, нисам успео да сазнам значење и изговор речи kyudanchim, тако да сам је оставио у енглеском запису.
Тема текста је веома занимљива јер прати одрастање деце у корејској породици у Америци и говори о њиховим покушајима да се што лакше уклопе у америчко друштво. Посебно је интересантан аспект асимилације о којем до сада нисам никада размишљао, али сам га примећивао. У одређеној мери ме је изненадило сазнање да деца, потомци имигранта из Азије, неретко имају америчка имена, а не имена на свом матерњем језику. Нисам до краја схватао тешкоће са којима се деца са страним именима сусрећу још од малих ногу. Прича о ујаку Вилсону, који се већ као деветогодишњак сам одлучује за ново име, оставила је посебан утисак на мене. Он је већ тада схватио изазове са којима се суочавају они чији је матерњи језик није енглески, и одлучнио да их избегне избором новог имена за себе.
[1] Од енглеског „rose by any other name“. Реч је о цитату из Шекспировог дела „Ромео и Јулија“. Цитат гласи: „Оно што називамо ружом слатко би мирисало и са другим именом.“
[2] На енглеском Faith Eun-Gee Chung
[3] мама
[4] Корејски дезерт. Више о њему на линку https://en.wikipedia.org/wiki/Patbingsu.
[5] Енгл. potluck
[6] Faith, енгл. нада
[7] На енглеском Advanced Placement