У нашој породици рођендани су сасвим посебни. Има нас четворо, али прослављамо само два рођендана, јер смо сестра и ја близнакиње, а моји родитељи су рођени са размаком од једног дана. Сваке године се окупљамо два пута са тортом и свећицама, да прославимо уз специјалну породичну песму „Данас нам је диван дан“ на три језика – енглеском, шпанском и немачком.
Поред прослава рођендана, моји родитељи имају јако сличне путеве у каријери – обоје су студирали хемију на државном универзитету у својој земљи и обоје су дошли у САД током деведесетих прошлог века, мој тата из Немачке, а моја мама из Колумбије. Срели су се радећи у лабораторији на Универзитету Бостон (БУ). Онда су им се пословни путеви разишли.
Мој отац је наставио да ради у лабораторији на БУ, где смо му моја сестра и ја понекад помагале да склопи мале Лего коцкице у облику РНК за своје студенте. Његове колеге и надређени су улазили и излазили, ћаскајући са њим. Радна средина му је била опуштена, добро се уклопио и слагао са колегама.
Моја мајка је 1999. године почела да ради на институту за истраживање рака. Тамо је била петнаест година, али сам мало знала о томе шта је радила. Никада нисам ишла код ње на посао и нисам разговарала са њеним колегама. Све што сам сазнала било је засновано на ономе што је мајка говорила оцу док смо се возили колима, о непристојним коментарима које је добијала због њеног нагласка. Моји родитељи су обоје причали са акцентом, али је само једно од њих било стално понижавано и сматрано мање вредним због тога.
На Амхерсту, док сам похађала курс „Слушање разлике: Политичка економија акцента“ професорке Пуџе Ранган, стално сам мислила о свом детињству и о драстично различитом искуству мојих родитеља. Моје истраживање је покушавало да објасни суштину разлога зашто су, упркос истим квалификацијама, искуства моје мајке и оца толико различита.
Читањем, размишљањем и дискусијама са професорком и другим студентима открила сам систем језичке дискриминације, у коме је моја мајка била жртва опресивног расизма због свог шпанског акцента, док мој отац није због свог немачког.
Моји родитељи обоје „говоре са акцентом“ јер им се изговор не поклапа са оним који је уобичајени амерички. Ипак, разлика од обичног „америчког“ се за њих двоје мери на много другачији начин. Акценти често показују порекло, а у САД се разлике у пореклу
гледају кроз призму етничке припадности и расе. У савременим доминантним расних хијерархијама ове земље, очев акценат га означава помало као Немца; мајчин акценат означава је као особу друге расе. Као што објашњава социолог Бони Урсиули: „У друштвеном животу неозначено је типично, а означено атипично. Разлика може да се веома политизује. У САД-у, где је енглеско порекло неозначено, сва друга порекла се налазе на скали од слабо означеног и безбедно другачијег, до веома означеног и опасног.
Етничка припадност је безбедно означено порекло, а раса је опасно означено порекло.“ (Урсиули 17). Етничка припадност представља разлику од неозначене особе у оквиру националног и културног порекла, док раса представља разлику у оквиру „природних атрибута“ који стварају хијерархију међу људима „и ако нису бели, њихово место је у најбољем случају привремено“ (Урсиули 15).
Етнички акценти не ометају људе да буду продуктивни чланови нашег друштва и имају амерички идентитет. Иако се сматрају другачијим од норме, прихвата се начин на који се разликују и он није основа за искључивање. Етнички акценти се сматрају изразима „више културе“, „аутентичности“ (Урсиули 16) и чак се и промовишу. Што је најважније, они могу да коегзистирају са америчким енглеским акцентом.
Међутим, језици других раса и њихови акценти представљају „опасну“ разлику и доводе до искључивања. Често их сматрају „паразитским“ (Урсиули 16) јер их виде као супротне нормативном енглеском и постоје мишљења да не могу да коегзистирају. Неки мејнстрим говорници се чак плаше да ће шпански акценат, језик и људи пореметити амерички енглески језик и све што он представља у културном и друштвеном смислу.
Искључивост у говору неког језика подстиче ову расистичку културну логику. То значи да бели амерички слушалац често „размишља о језику као о ограниченој количини“. Ако неко говори више један језик, онда мање говори неки други (Розалдо 403). Верује се да је истакнутост нечијег шпанског акцента у корелацији са тим колико та особа мало зна енглески језик. Ова веровања се прожимају са идејом да шпански језик може да обрише енглески због своје „паразитске“ природе и утичу на мишљење о акцентима. Због тога се акценат којим говоре друге расе сматра претњом.
Много пута су колеге са којима је моја мајка радила на послу због њеног акцента мислиле да она не зна енглески, па чак и да не разуме ни сам посао. Сумњали су у њену способност да уради и најосновније поступке и тврдили да је „тешко разумеју“ – чак су и
одбијали да раде са њом. Урсиули помиње како се говор са акцентом и расне језичке разлике посматрају као опасност на радном месту. „Говорити шпански (или са шпанским акцентом) на послу је опасно јер би људи требало да се на послу понашају као Американци“ (Урсиули 16). Међутим, Урсиули је пронашао праву опасност са којом се суочавају они који се на послу језички разликују – у простору где треба да се „понашају амерички“ (или у овом случају звуче амерички) постаје опасно говорити шпански или са шпанским акцентом.
Радно место није једини простор где постоје екстремне последице за оне који „не звуче амерички“. Ану Суда и Марту Хернандез је у продавници зауставила гранична полиција јер су говорили шпански са „јаким акцентом“. Чак и када су показале да имају боравишну дозволу, полиција их је задржала на паркингу. За Ану Суда и Марту Хернандез, процена њихове способности (или неспособности) да „звуче амерички“ била је важније од било ког документа. Начин на који се миграциони прописи спроводе у овој земљи чини САД местом где је опасно бити друге расе или сматран странцем.
Нажалост, једно од најзаступљенијих „решења“ до сада спада у исту категорију искључујућег погледа на језик. Као што се сматра да шпански језик може да избрисати енглески, верује се и обрнуто – да енглески може да избрише шпански. Због тога је спречавање дискриминације на основу акцента до сада било фокусирано на самог говорника. Кључна тачка инклузије представљена је губљењем нечијег акцента. Оно представља нестајање шпанског језика, што се често сматра „путем ка инклузији и просперитету за Латиноамериканце и друге етничко-расне мањинске групе“ (Роза 108). Ово гледиште обећава будућу условну инклузију у амерички идентитет, при чему се добијају све материјалне погодности када се промени акценат. Међутим, овај модел условне инклузије се не бави на одговарајући начин искљученошћу и неједнакошћу људи који говоре са акцентом и не решава узроке проблема.
Само се од људи друге расе који говоре са акцентом редовно захтева да се тог акцента отарасе. Док се тај нагласак и говор не вреднују, истовремено се све више наглашава и тражи вишејезично образовање у белим заједницама (Роза 110). Проблем није у
шпанском, ни у језицима других раса, говору са акцентом или људима других раса. Проблем је у процесу који неке акценте сматра прихватљивим а неке не. Није акценат тај који маргинализоване групе спречава да живе без расизма и предрасуда (Липи-Грин 50),
већ сам расизам.
Пуна инклузија у Америци не треба да се заснива на напору појединца да промени свој акценат – појединац са акцентом не треба да се мења. Уместо тога, сама Америка треба да се преиспита и суочи се расизмом који је у основи искључивања. Када се ово деси, ниједна језичка разлика више неће бити разлог за искључивање. Говор шпанског на послу и у јавности може бити посебан и прослављен као и у мојој кући.
Translator’s Note by Aleksandar Ristivojevic, ’22
I chose this article because experience of speaking with an accent (and the desire to talk like a native speaker) is familiar to many international students including myself. Though I never experienced any kind of discrimination based on my accent, the article was quite interesting and helped me understand extent of difficulties some may face in that regard. Translating it has been quite different than any of the articles I’ve worked on before because it refers to and quotes sociological analyses. The vocabulary used is somewhat specific and didn’t have straightforward translation to Serbian that would sound natural. In English deriving adjectives from nouns is simple, but same process doesn’t work in Serbian language. Instead, I had to express that same in a concise way that was didn’t sound too strange. This was made harder because such derived words were sometimes grouped together making it a challenge to find a short but accurate translation.
Одабрао сам овај чланак јер као и други међународни студенти, говорим са акцентом и желим да научим да причам као они којима је енглески матерњи језик. Иако нисам осетио дискриминацију на основу акцента, чланак ми је био веома занимљив и помогао да разумем размере потешкоћа са којима се неки суочавају у том погледу.
Превођење овог текста је било доста другачије него за друге на којима сам радио до сада јер цитира социолошке анализе. Речник који се употребљава је специфичан и није га једноставно превести на српски тако да превод звучи природно. У енглеском се лако изводе придеви од именица, али исти поступак не функционише у српском језику. Уместо тога морао сам да одређено значење изразим на концизан начин, али тако да ипак не звучи необично. Било ми је теже јер су изведенице често ишле заједно, па је био изазов да пронађем кратак, а тачан превод.