Јуџин Ли
„Прича као да ово још није његов језик“.
Током боравка у Кореји, а и дуго после тога, безуспешно сам се трудио да из главе избацим овај очигледно оптужујући коментар. Немоћно сам покушавао да одгонетнем његов смисао. Шта значи говорити корејски као да је „мој“ језик? Да ли бих икада могао тврдити да ми потпуно припада и овај језик, осим енглеског који говорим од рођења? Због речи „још“ није ми било јасно да ли се од мене очекује одлично знање корејског и да ли је несумњиво да бих једноставним останком у Кореји био „прочишћен“ и враћен у неко првобитно, корејско стање.
Док сам се борио са овим питањима, присетио сам се свог четвртог разреда основне школе, када сам део летњег распуста проводио на размени ученика у Сеулу. То сећање је компликовало ствари због чињенице да сам тада говорио корејски као да то јесте мој језик. У време кад сам приближно исто знао и енглески и корејски, нисам се стидео да говорим оба језика. Никад се нисам осећао изгубљен између корејског и америчког идентитета – сматрао сам себе једнако и Американцем и Кореанцем.
Нисам много размишљао колико је неуобичајено течно говорити неки језик, а затим га заборавити, до свог првог часа језика после повратка у Кореју. Неки од мојих другова из разреда су ме звали native speaker[1]. Мислио сам да је то израз за оне који одрастају говорећи матерњи језик у својој отаџбини а ја то нисам био. Никад нисам чуо за појам „језик предака“ док нисам упознао људе који такође говоре корејски, етнички су Кореанци, али другог држављанства, било да су рођени у иностранству или усвојени. Плашила ме је идеја да се коментар мог рођака може лако изменити у „Прича као да ово више није његов језик“. Да ли легитимитет нечијег идентитета баш толико зависи од места и времена где и када је одрастао?
Да ли је неки језик заиста ваш је незгодно проценити, јер изгледа као да је та процена релативна. Она зависи од степена преклапања између земље вашег порекла и оне чији језик говорите, времена које сте провели у једној насупрот другим земљама и предности одрастања на једном месту, насупрот путовања тамо као одрасла особа.
Мислим да је ова зависност од случајности разлог због чега многи од нас инстинктивно лоше реагују на сврставање у non-native speaker . Иако много аспеката учења језика можемо да контролишемо, ипак доста тога не зависи од нас. Кад неко изгледа као Кореанац, али говори језиком осмогодишњака, онда се осећа веома непријатно јер није имао услове за учење језика као његови вршњаци у Кореји, иако на ову околност није никако могао да утиче.
Због свега овога, у току прихватања свог идентитета, као природна последица код неких од нас се појављује разочарење. Схватио сам да су наша осећања према језику слична осећањима према нашем културном наслеђу. У време када сам почео да се дивим лепоти у једноставности корејског језика (насупрот многобројним вратоломијама синонима које користимо у енглеском, да бисмо избегли сталну употреба истих речи), порасла је и моја жеља да прихватим своју корејску културу и наслеђе. С друге стране, оклевање у прихватању ритма и интонације корејског језика, коју искрено не могу ни да прихватим, нити да изведем, осликава трајну повезаност и понос на свој амерички идентитет.
Стога питање: “Да ли је језик наш?“ добија релативан одговор, пре свега због усађеног погрешног, бинарног погледа на свет, да је легитимно једино ако нам нешто цело припада или цело не припада. За мене није парадокс да, пошто сам у четвртом основне говорио корејски као да јесте мој језик, он то јесте и данас. Нема бољег начина да се успостави јединство између мене сада и оног из четвртог основне, него да сада разговорам на корејском на породичном окупљању. Да, мој корејски изговор је повремено испуњен замуцкивањем и несигурношћу, али то не умањује тачност чињенице да је то мој језик. Осећати кривицу јер ниси „довољно“ Кореанац, или чинити да се неко осећа кривим због последица свог васпитања, значи одржавати мит који се заснива на апсолутним вредностима прошлости, уместо на нијансираним градацијама глобализованог друштва.
Када сам се вратио у Кореју, деценију након летњег распуста у четвртом основне, открио сам да се понекад такмичим са осмогодишњаком у себи. У току сваког дружења са корејским ученицима или другарима, схватио сам колико је привремен мој осећај заједништва са њима и да у ствари никад не бисмо могли живети у истом друштву. Ипак, жарко сам желео да видим оно што сам видео пре десет година, да се осећам природно и удобно као што сам се тада осећао. Сваки пут кад сам уживао у дружењу у коме није примећено да сам странац, чезнуо сам за тим летом у коме се нисам осећао као да их варам. Али колико год да сам желео да вратим време или да припадам некој другој стварности, морао сам прихватити да је то немогуће и да једино што могу је да научим тај језик који сам изгубио.
„Прича као да ово још није његов језик“. Проширујући своје разумевање теме „свог језика“ почео сам да са више оптимизма гледам на реч „још“, која подразумева стање напретка. При учењу корејског, често се суочавам не само са оним осмогодишњаком у себи, већ и са двадесет двогодишњаком уплашеним од изненадног сусрета са обимним речником корејског језика. Могу да осетим и снагу и ограничења свог познавања граматике и речника, јер се језик може посматрати не само као начин комуницирања са другима, већ и као начин разговора са собом у прошлости, садашњости и будућности. Корејски још није мој језик. Али у исто време, он то јесте, као што је увек био и као што ће увек бити.
Translator’s Notes
This article had most interesting topic among all of those I translated for Confluences so far. What is my language deals with second generation immigrants and their relationship towards country of origin and language of their parents. This topic was close to me, as I have two cousins who were born in the US and will probably be in the same position as author of this article in the future. For now, they speak Serbian very well, but it is questionable how they will speak it in later. It was fascinating to read about a personal experience of someone in such a situation. I have never thought about people like Eugene and difficulties they face in their parents’ country of origin until I read this article.
When it comes to translation, except few expressions, there weren’t many difficulties. Problems were caused by phrases like “ownership of language” which were difficult to translate to Serbian. Amongst them, I decided to keep expressions “native speaker” and “non-native speaker” in their original English form, as I found they lacked adequate translation to Serbian altogether.
Белешке преводиоца
Тематски, ово је био најзанимљиви чланак из Сусретања који сам до сада преводио. Који је заиста мој језик се бави другом генерацијом имиграната и њиховим односом према земљи порекла и матерњем језику својих родитеља. Ова тема ми је блиска јер имам рођаке које су рођене у САД-у и које ће се у будућности вероватно наћи у улози аутора овог чланка. Оне тренутно одлично говоре српски језик, али је питање колико ће га знати у будућности. Било ми је врло занимљиво читати лично искуство особе у таквој ситуацији. Никада до сада нисам размишљао у људима попут Јуџина и потешкоћама са којима се они сусрећу у земљи порекла њихових родитеља.
Када је реч о превођењу, са изузетком неколико израза није било већих потешоћа. Проблем су представљали изрази попут „ownership of language“ којима нија било лако наћи адекватан превод на српски. Међу њима, фразе „native speaker“ и „non-native speaker“ сам одлучио да оставим у оригиналном облику, јер просто у српском језику не постоји адекватан превод за њих.
[1] Особа којем је језик матерњи