Мој пројекат је био превођење неколико чланака које је написао руски социјалиста, Николај Авксентијев у току Првог светског рата. Почетак превођења је био обесхрабрујућ. Жеља за прецизношћу и страх да превише не променим изворни текст довели су до превода који су повремено били неспретни, крути, нејасни и не сасвим тачни. У неким пасусима проблем је произилазио из стила аутора. Међутим, чешће се проблем појављивао зато што је оно што је писац написао могло савршено да се изрази само на руском језику. Морао сам престати да посматрам превођење као механички процес пребацивања речи из једног језика у други, јер сам брзо схватио да руски и енглески језик имају другачију структуру реченице. Ако сам истински желео да преведем Авксентијева на енглески, морао сам прихватити своју улогу ненамерног коаутора. Нећу рећи да нисам имао ту улогу у раним фазама превођења, јер сигурно јесам. Само то нисам прихватао. Желео сам да останем објективан, дистанциран од текста, иако је природа Авксентијевог писања и сам чин превођења чинила то немогућим. Авксентијев није био неутралан у свом писању, па тако ни мој превод није могао бити неутралан.
Перспектива и приоритети Авксентијева су утицали на начин на који је писао о рату. Авксентијев није писао за ширу публику. Његови текстови су написани за „Призив“ („Апел“, у преводу са руског), социјалистички часопис на руском језику који је излазио у Паризу. Авксентијев је веровао да савезници морају добити рат да би сачували демократију у Европи, насупрот немачког империјализма, али су његови текстови ретко били усмерени на појединачне догађаје на бојном пољу. Уместо тога, био је првенствено заокупљен неслагањима унутар социјалистичког покрета о ставу који треба заузети у току
рата. Са обе стране сукоба, већина припадника социјалистичког покрета је подржавала ратне напоре својих држава, а мањина се залагала за неутралност, говорећи да било која подршка рату значи подржавање империјализма. Авксентијев је међутим, посматрао конфликт између социјалиста из другог угла. Сви његови текстови су били део ширег напора да се његови другови социјалисти, посебно они који су на страни савезника, убеде у две ствари. Прва је била да се о било ком делу не може судити без увида у шири контекст. Социјалисти који су подржавали немачке ратне напоре и они који су подржавали француску страну нису еквивалетнтни, јер је Немачка напала Француску, а Француска је бранила своје границе. Полазећи од ове основе, Авксентијев је закључио да социјалисти који подржавају савезнике промовишу будућу демократију и социјализам, док они који подржавају неутралност или Силе осовине помажу империјализам, јер се не супростављају војном ширењу Немачке.
Преводећи серију текстова писаних са тачно одређеним циљем пуно сам научио. Превођење, посебно оно које се бави историјским изворима, подразумева већу одговорност од једноставног пресликавања значења која су написана. Оно мора такође да укаже на циљ изворног текста и на тај начин помогне читаоцу да разуме сврху написаног. Да би ово постигао, преводилац мора да иступи из сенке писца оригинала. Морамо обезбедити додатне информације, да би савременог читаоца поставили у равноправан положај са читаоцем оригиналног текста, особом која је, као савременик писца, много лакше могла разумети пишчеве мисли. Наравно, ми можемо дозволити читоцу да откритије сврху текста без уплитања преводиоца. Можемо ограничити фусноте, повући се и дати читаоцу више слободе да сам разуме о чему је писац размишљао. Није сваки читалац Авксентијевих текстова знао сва имена и све конференције које је он поменуо.
На први поглед, овај laissez-faire приступ изгледа најчаснији. Што више садржаја обезбеђује преводилац, више ће утицати читаочево разумевање текст и аутора. На пример, један од људи које је Авксентијев цитирао је Григориј Гершуни, један од вођа Социјалистичке револуционарне партије. Међутим, Гершуни је такође био и терориста који је испланирао убиства неколико руских званичника. Авксентијев ово није помињао у
својим текстовима, али ја јесам у својој фусноти. Да ли је то била права одлука? Колико информација о Гершунију је било довољно? Авксентијев га је лично познавао. Да је морао да описује Гершунија, сигуран сам да би ишао даље од оног што сам ја написао. Можда би га Авксентијев бранио тиме да је Гершуни у царској Русији као и француски војници на бојном пољу примењивали насиље у циљу остваривања демократије и слободе. Не знам. Ипак, сигуран сам да не информисање читаоца о Гершунију није неутралан чин.
Додавање напомена преводу представља обликовање читаочевог разумевања и има ризик наметања сопственог тумачења. У исто време, сматрам да остављање превода без коментара преводиоца понекад може заварати читаоца. Читање историјског текста без икаквих напомена често значи запостављање различитих значења. У делу истраживања за професорку Бренез, читао сам и анализирао текстове из шпанских новина „Ариба“ („Напред“, у преводу са шпанског). Када сам преводио текстове из ових новина, нисам ни помислио да их оставим без својих коментара. „Ариба“ су биле Франкове режимске новине у Шпанији. Сама њихова улога извора пропаганде је већ говорила о томе шта се налази на страницама новина. Текстови који су у њима штампани су били део ширег циља давања легитимитета Франковој диктатури и осуђивања и умањивања значаја његових
противника. Њихови читаоци су морали знати да самостално одлуче хоће ли ће веровати оном што је писало у новинама. Нисам мислио да давањем те информације савременом читаоцу намећем своје мишљење. Уместо тога, тај контекст сам сматрао додатним средством које ће помоћи читаоцу да разуме изворни текст и сам дође до сопствених закључака.
Као преводиоци, имамо дужност да не изменимо значење изворног текста ради сопствених циљева. Део ове дужности је прихватање да превођење има моћ и утицај који се не може уклонити верним превођењем оригинала. Ако желимо бити у потпуности верни оригиналу, онда уопште не треба да га преводимо. Мој Авксентијев није оригинални Авксентијев. Превођење, а посебно кад се ради о историјском тексту мора да
се бори са дистанцом коју ствара. Ова дистанца може приказати текст у потпуно другом светлу. Она може да спречи да се види првобитна намера. Уметност превођења је на неки начин борба са овом дистанцом. На сваком преводиоцу је да одлучи кад ће престати да попуњава празнине у тексту и ова одлука никад није до краја објективна. Ја сам направио своје одлуке. Мој превод је несавршен, али је истински мој.
Фотографија је из архиве радова Николаја Авксентијева Центра за руску културу Амхерст
колеџа.
Translator’s Note by Aleksandar Ristivojevic, ’22
Translating this article was quite interesting to me. Not so much because of any intricacies of translation process but because it made me consider the role of translators and how much they can influence perception of the work. The articles I translated until now have been very different than those translated by Larin so I hadn’t given much thought to issues that appear when translating such historical texts. Given the great temporal and often spatial distance between the reader and author translators are forced to bridge this gap by providing clarifications – usually in the form of footnotes that Larin has mentioned. By itself this isn’t very difficult, but when authors are political figures a problem
appears. The translators need to balance their duty to remain objective and unbiased (and thus give a truthful translation) and to inform the reader about historical context needed to understand material in question. I agree with Larin that right balance can be quite subjective, still it is necessary for a good translation.
Превођење овог чланка ми је било веома занимљиво, не толико због изазовности превода већ јер ме је навело на размишљање о улози преводиоца и колико они могу да утичу на утисак о тексту. Текстови које сам до сада преводио су се веома разликовали од оних које је преводио Ларин, тако да нисам много размишљао о тешкоћама које се јављају када се преводе историјски списи. Имајући у виду велику временску и често просторну дистанцу између читаоца и првобитног аутора, преводиоци морају ту даљину премостити објашњењима, често у форми фуснота. То само по себи није тешко, али проблем настаје када су аутори политичке фигуре. Тада је неопходно пронаћи равнотежу између обавезе преводиоца да буду објективни и непристрасни (дајући тачан превод) и давања читаоцима историјског контекста потребном за разумевање текста. Слажем се са Ларином да је одређивање ове равнотеже субјективно, али је код доброг превода она неопходна.