Ваш психотерапеут од недавно живи у Америци и енглески му није матерњи језик. Да ли ћете га посетити?
Током одбране дисертације на универзитету Колумбија, један члан комисије ми је поставио проницљиво, али болно питање: „Мин, мој отац је старији човек. Он вероватно не би прихватио да оде на психотерапију код тебе, младе Кинескиње. На који начин би се понашала у таквој ситуацији?“
Како бих решила ову ситуацију? Да ли бих побегла и никад се не бих вратила? Иако би ми овај инстинктивни одговор донео олакшање, била сам свесна да је професор поставио неправедно, али ипак оправдано питање, које ми није било непознато. Да ли може неко коме енглески није матерњи језик, неко рођен и одрастао у веома различитој култури од америчке, обезбедити психотерапију Американцима? Зашто би неки старији Американац консултовао мене око својих проблеме? Зашто би било који Американац консултовао мене, којој енглески није матерњи језик и која сам се тек недавно уселила у ову земљу?
Није неуобичајено да досељеници постану одлични инжењери, математичари или рачуновође, али пружање услуге психотерапије на језику уз који нисте одрасли је сасвим другачија врста посла. Шта год да се дешава, једино чиме располаже психотерапеут су сопствене вештине и знање. Ради се о његовој способности да разуме причу клијента, са свим својим културним контекстима и емотивним нијансама, о способности да се што пре емотивно повеже са клијентом. У питању је могућност да разуме јединствену људску дилему клијента и да га сигурно и брижно води кроз пажљиво изабрану клиничку интервенцију. Све ове способности се заснивају на изузетном познавању језика, а у овом случају ради се о енглеском.
Из овог изазова проистиче основна егзистенцијална стрепња сваког психотерапеута коме енглески није матерњи језик: Зашто ја? Која је моја улога? Шта имам да им понудим?
Један од изазова који је нераздвојив од питања матерњег језика психотерапеута је стална замена улога која се одвија у њему. Из улоге неког коме је такође потребна помоћ он стално прелази у улогу неког ко живи од професионалне помоћи другима.Током првих година живота у овој земљи имала сам различите потешкоће – учила сам језик, завршавала постдипломске студије, сређивала свој приватни живот. Извлачила сам се при том из хаоса сопствене зависти и љутње, из осећања самосажаљења и туге, да бих могла да се посветим темама и проблемима својих клијената у току свог радног времена.
Други проблем је представљао стално прилагођавање на различите „верзије“ енглеског језика. Док сам имала праксу у болници на доњем делу источног Менхетна, прошла сам кроз три „ротације“ различите обуке: четири месеца у дневној клиници за децу и адолесценте, четири месеца у клиници за ХИВ и четири месеца у психијатријском стационару. Брзо сам схватила да сам целог живота учила само једну верзију енглеског језика, „прави“ академски енглески којим говоре белци средње класе. Овај „стандардни“ дијалекат је био потпуно неприкладан за мој посао у болници. Велика већина мојих пацијената потицала је из радничке класе или је била лошијег материјалног стања. Моји клијенти су били бескућници, бивши затвореници или су некада продавали сексуалне услуге. Такође су припадали мноштву различитих етничких заједница: црнци, латиноамериканци, белци, припадници две или више раса, недавни усељеници, друга генерација имиграната… имала сам најразличитије клијенте које би неки психотерапеут могао пожелети, а сви су говорили различитим „језицима“.
На пример, неки од мојих клијената у групи за одвикавање од психоактивних супстанци су помињали различите затворе наводећи само њихова места и без проблема су разумели једни друге. На неки начин, изгледала сам као потпуна будала док сам покушавала да водим ове групе. Никад у животу се нисам осећала толико глупом и наивном као кад сам радила међу овим клијентима који су поседовали богато животно искуство са улице, а при том су већином били двоструко старији од мене. Половину времена сам једноставно седела тамо, слушајући о њиховим животним причама, борбама и патњама, које су превазилазиле моју најживљу машту.
Колико год да су ова искуства била застрашујућа, ретко се дешавало да ме клијенти одбацују само зато што нисам говорила граматички исправно и са беспрекорним изговором. Насупрот томе, они су били врло стрпљиви и пажљиви.
Један 40-годишњи латиноамериканац рекао ми је: „Мин, драго ми је што радим са тобом. Иако си нова у овом послу, радознала си, оптимистична и посвећена.“ Други пут, после годину дана заједничког рада, једна белкиња ми се опширно захваљивала, говорећи да сам талентована за психотерапију. Такође, неко време сам помагала кинеском пару мајке и ћерке да се изборе са неприхватањем и вршњачким насиљем у школи. Још увек се сећам како се мајчино лице озарило када је схватила да умем да говорим њихов матерњи језик. Чак и моји клијенти који су били на програму одвикавања од психоактивних супстанци, баш они од којих сам се прибојавала, топло су ме позвали да им се придружим у молитвама, иако су лако могли рећи да сам неискусна и нервозна. Искрено, клијенти су веровали у мене много раније него што сам сама веровала себи. Видели су ме као правог психотерапеута пре него што сам себе тако доживела.
Како је време пролазило, полако сам схватала оно што су моји клијенти већ интуитивно знали о мени као терапеуту, о мојој снази и таленту. Схватила сам да су неке од „мана“ особе којој енглески није матерњи језик биле парадоксално, њене највеће предности, ако их сагледамо из мало другачијег угла.
Иако нисам одмах разумевала шале клијената или идеје које су специфичне за одређену културу, увек сам била скромна, искрена и радознала. Једном приликом, клијент који је био црнац ми је рекао да је одрастао гледајући „Козби шоу“. Говорио ми је да је увек желео породицу као што су Козбијеви. Пошто нисам знала садржај серије, ни њену легендарну популарност у то време, нисам могла да разумем значење његове жеље. Одлучила сам да га замолим да ми прича о тој серији, иако сам била свесна да ћу изгледати необавештено и још више нагласити да сам странац. Док је препричавао серију и значења које је имала за њега, обоје смо дошли до нових увида у његова искуства и жеље. Када сте психотерапеут који припада другој култури, свакодневно учите кроз разговоре са својим клијентима. У једноставној размени, клијент постаје ваш учитељ и то мења атмосферу разговора.
Пошто сам се и сама до недавно борила са изазовима досељавања у другу земљу, посебно сам осетљива на сваког ко има проблем са изолацијом и маргинализацијом у друштву или неким значајним животним променама. Потпуно искрено разумем шта значи патити, чак и кад неко чини најбоље што може са оним што има на располагању. Моје искрено саосећање је утеха за клијенте, а мени чини задовољство.
Коначно, да поменем да су ме кинеско порекло и америчко образовање научили да често постоји више различитих реалности, више перспектива и више решења за исти животни проблем. Enmeshed[1] породица се можда на Западу сматра негативном појавом, али за источне колективистичке културе је сасвим уобичајена. Свет је комплексан, парадоксалан и дијалектичан, па две супротне ствари могу бити истините истовремено (на пример „ја сам и слаба и јака“, “ја сам она која и помаже и тражи помоћ“). Ментална флексибилност ми помаже да пролазим кроз животне дилеме које често немају јединствено решење.
Док пишем ове редове схватам да сам веома срећна што радим у области психотерапије, која вреднује културне перспективе и животна искуства. Овде можете искористити своје личне борбе, поразе и победе и ставити их као драгоценост у свој „ковчежић клиничке мудрости“. Има много подршке за психотерапеуте почетнике и доста простора за несавршеност. Нису сва поља и области таква. Нема сваки дипломирани студент коме енглески није матерњи језик такву могућност и привилегију.
Упркос предности што ради у издашном пољу психотерапије, терапеут коме енглески није матерњи језик ипак мора да превазиђе пуно препрека, стварних и замишљених: културних, језичких и системских. Оне су се показале као штетне и дестимулативне за младе психотерапеуте. У екстремним случајевима била сам сведок да су моје колеге морале да пролазе кроз додатне курсеве језика, или су биле избачене из програма, делимично и због неосетљивости програма на потребе међународних студената. Чак и кад је психотерапеут добио своје звање, професионалне перспективе су остале ограничене због њиховог имиграционог статуса.
На крају, морам рећи да постоји деликатна равнотежа између сурове стварности и мог унутрашњег оптимизма. Оно што сам научила кроз деценију обука и вежби је да ове културне и језичке баријере нису непремостиве, све док сте као психотерапеут отворени за „исправљање свих недостатака“ и док омогућавате својим клијентима и учитељима да вас подучавају. На крају ће неке од ваших тобожњих слабости постати ваше највеће предности.
Превео Александар Ристивојевић ’22
[1] Породица у којој сваки члан има зацртану улогу и у којој се индивидуалност потискује ради подршке другим члановима породице. На пример, од једне особе која је „стуб“ породице се очекује да подноси терет одговорности за друге. „Стуб“ породице временом почиње да занемарује сопствене потребе ради помоћи другим члановима породице.
Translator’s notes, by Aleksandar Ristivojevic
This was a very interesting article for me to translate, as it deals with multilingualism, not from the aspect of a student, but from the position of a health care professional. More specifically, it is about psychotherapist whose job is based on communicating with clients and requires being able to understand their difficulties. As the author herself points out, this is very different experience from that of an immigrant who is working in STEM. In order to work as psychotherapist, it is necessary to know not only the language but also to understand the country’s culture. One must understand the cultural background of their client. This article reveals issues faced by immigrants who chose professions that require such knowledge.
Regarding the translation process, it was for the most part straightforward. There were however, parts that were more difficult to translate, like English idioms. A few times I lost sense of what sounds natural in Serbian, and found myself directly translating idioms, instead of finding their Serbian equivalent. The most challenging phrase was enmeshed family. I haven’t found an accurate translation for that word, almost as if this term doesn’t exist, so I kept it in its original and added a footnote. This is the first time I have seen the term enmeshed family, and given its lack of appropriate translation to Serbian, I have realized it’s mostly an unknown term in Serbia, although what it’s describing isn’t rare at all.
Белешке преводиоцаОвај чланак ми је веома интересантан, јер се темом вишејезичности бави из перспективе досељеника у Америку, коме је одлично познавање енглеског језика неопходно ради обављања посла. Реч је о послу психотерапеута, који је заснован на комуникацији и разумевању потреба пацијената. Као што ауторка и сама каже, то искуство је много другачије од искустава досељеника који се баве техничким наукама. Радити као психотерапеут захтева познавање не само језика већ и културе земље у којој боравите. У тексту се описује тешкоће досељеника који су изабрали професије у којима је то познавање културе неопходно и представља предуслов за квалитетно обављање посла.
Када је реч о превођењу, већином је било једноставно. Ипак, било је делова текста који нису били лаки за превођење, попут одређених енглеских фраза. Неколико пута сам грешком почео да директно преводим енглеске изразе пре него што сам схватио да на српском звуче неприродно и да постоји фраза истог значења у српском језику. Најтежи израз је био enmeshed family. Нисам пронашао одговарајући превод на српски, као да тај појам у српском уопште не постоји, па сам због тога оставио енглески израз и објаснио га у фусноти. Ово је први пут да сам за њега чуо, и када боље размислим, непостојање његовог превода указује да је он у Србији углавном непознат, иако оно што enmeshed family означава није реткост.