Харит Кавајa
Изгубио сам навику да пишем на урду језику од кад сам напустио Пакистан, али сам због своје љубави према овом језику и књижевности започео овај есеј. Под језиком, подразумевам не само његову историју, већ и неформалну и говорну употребу, као и употребу у поезији и прози.
По мом скромном мишљењу, овај могулски[1] језик тренутно пати од многих потешкоћа. Модерно друштво је послало славну прошлост урду језика у заборав. Његова љупкост и учтивост, његова префињеност и мноштво књижевних облика су у опадању, а то без сумње потврђују данашње младе генерације. Нека од истакнутих обележја језика су изузетно ретке и вредне форме, савршенство израза, семантичка повезаност и богатство извесних речи и његов таласаст ток.
У урду језику можете истовремено пронаћи узбурканост емоција и смиреност, што не само да повећава лепоту језика већ и додатно дубоко утиче на читаоца. Пажљиви избори речи и осећања чине сликовиту креативност урду језика још атрактивнијом. С једне стране помињу су револуционарне теме, а са друге Божији благослови човеку. Идиоми, поређења и прекрасне метафоре су уткане тако дубоко у урду језик као „тамница“ љубави у речи песника Мајнуна[2]. Песник Икбал[3] потврђује ово у стиховима:
У ропству су бескорисни твоји мачеви и тактика, Али ако будеш постојан у себи, твоји окови ће се распрснути у комаде.
Окренимо се сада историјском и друштвеном значају урду језика. Икбалови стихови враћају нас на индијски потконтинент под британском доминацијом у 19. веку када су британски генерали расипнички владали, а ми били робови под њиховом влашћу. Чаролија урду језика је у том времену служила за подизање свести о слободи; његове дирљиве речи су коришћене да на јединствен начин прикажу страствене и снажне метафоричке аргуменате и историјска поређења. Тако је „Пакистански мислилац“, сер Алама Мухамад Икбал запалио ватру слободе од ланаца ропства у срцима муслимана. Његова књижевност је на посебном нивоу, мисао и визија немају премца, а филозофија је врхунска.
Пре Икбала и других муслиманских песника, урду је био језик краљева, који је званично коришћен на двору Могула. Коришћен је за дебате и дискусије, за наредбе и одлуке. Укратко, урду језик је уживао исте привилегије као енглески језик касније у британском царству.
Долазак Британаца је све променио. Нови устав је написан на енглеском, а ускоро је и закон променио свој језик. Почеле су да се читају енглеске новине, а колонизатори су давали приоритет свом језику и култури наспрам језика становништва индијског потконтинента. Ускоро је урду језик полагано ушао у период опадања, а овај пад се све више убрзавао са падом Могула. Индијци који су научили енглески су постављани на више позиције од оних који га нису знали и ускоро су добили положаје у оквиру нове власти. Ипак, неколико звезда као што су Хали[4], Манто[5] и Галиб[6] су наставиле да светлуцају и сијају појединачним светлима, док су муслиманско друштво и урду језик наставили да постепено опадају.
Зашто би нас онда изненадила чињеница да ми Пакистанци данас боље говоримо енглески језик него урду? Ако је комплетно образовање на енглеском, ако наше испите организује Универзитет у Кембриџу из Енглеске, ако се цела наша историја проучава само са тачке гледишта колонизатора, зашто је велико изненађење ако књига „Шиква и Џаваб-и-Шиква[7]“ сакупља прашину закључана на дну старе полице за књиге? Пропаст урду језика је толика да неки пакистански ученици одлучују да уче овај језик као страни. Избегавајући одговорност да науче свој матерњи језик, они такође гасе светлост његове књижевности. Они који ипак уче урду, чине то само зарад добрих оцена и избегавају одговарајуће изучавање и разумевање комплексности језика, а често и писаца и тежих расправа. Ово је разлог зашто урду књижевност више није популарна. Алеје у којима је пре само неколико деценија учење језика и књижевности било питање престижа и части и које су створиле блиставе и свеже песнике као што је Асад Ула, сада су напуштене; окупљања и свечаности за промовисање урду језика су реткост.
Британска власт и помама нових генерација за енглеским језиком имају подједнак удео у савременом срозавању урду језика. Говорни урду језик данас није једноставан – то је мешавина урду и енглеског. Пола речи у реченици су на урду, а пола на енглеском. Ову мешавину језика говоре и одрасли и омладина. Чак и нови филмови, телевизијске серије, радио станице и новине користе ову мешавину, као на пример: “Ово је добра „ајдиа“. Молим вас да прочитате следећи разговор између мојих (пакистанских) пријатеља.
Ахмад: Друже, ишао сам у „џим“ данас.
Хамза: Заиста, а да ли си радио „кинободи сешн“?
Ахмад: Не, нисам имао „тајма“. Морао сам да завршим „асајнмент“.
Хамза: Ух, да ли још увек имаш „мидтермове“?
Ахмад: Да, друже. Завршавају се у „фрајдеј“.
Прави начин приступа овом проблему није да се окренемо од напретка науке и модерног друштва и вратимо индијски потконтинент назад у 19. век . Прави начин је да подстакнемо развој урду језика упоредо са развојем науке и друштва, и да славимо нашу културу. Језик је интегрални део културе сваке државе, а урду је престоница Пакистана, његов идентитет и историја. Да би поново прославили урду, потребно је пре свега да га не занемарујемо, нити да имамо лицемеран приступ. Морамо испунити ову обавезу не само као студенти, већ и као грађани Пакистана, говорећи чист језик у свакодневном животу. Промоција урду језика би требало да буде једна од обавеза и одговорности наше владе; само подржавањем своје књижевности и свог језику држава може да очува свој идентитет.
Белешка преводиоца Харит Каваје, генерација 2019, писца оригиналног урду текста
Урду је тежак језик за превођење. Прво, лепоту његовог писма је једноставно немогуће пренети на енглески. Писани урду се чита са десна на лево. Често различити склопови суседних слова доведе до промене писања читаве речи. Много пута се деси да речи које се исто пишу имају различите изговоре. Зато је неопходно користити „харакат“, буквално обележавање самогласника које помаже при изговору.
Осим тога, језик је недељив од културе Пакистана (и Индијског потконтинента). Постоје неке речи које се не могу превести на енглески јер једноставно превод нема смисла, на пример „Шиква и Џаваб-и-Шиква“, што би буквално значило „Примедба и решење“ а то су без сумње два најпознатија дела писца Икбала.
Други изазов је био превођење изрека са Урду на енглески. У урду језику постоји изрека која дословно значи „као количина соли у хлебу тежине једне фунте“, да означи „недостатак“ – овде видимо како је поетика изгубљена у превођењу. У енглеској верзији овог чланка, било је изузетно тешко објаснити како су енглеске речи убачене у свакодневни разговор на урду језику. Покушао сам то да урадим тако што сам те речи ставио у курзив.
- https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Mogulsko_carstvo
- https://en.wikipedia.org/wiki/Layla_and_Majnun
- https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Мухамед_Икбал
- https://en.wikipedia.org/wiki/Altaf_Hussain_Hali
- https://en.wikipedia.org/wiki/Saadat_Hasan_Manto
- https://en.wikipedia.org/wiki/Ghalib
- https://en.wikipedia.org/wiki/Shikwa_and_Jawab-e-Shikwa
Translator’s notes
Unlike “Fragments from a Letter”, the previous article I had translated, process of translating this one was a lot faster. There weren’t any major difficulties, and it was a lot easier for me to translate various English phrases. However, article’s topic left strongest impression on me and I’m glad I translated this article to Serbian.
I was quite intrigued by Harith Khawaja’s story, as I knew almost nothing about language, history or culture of south Asia, and thus of Indian subcontinent. I was fascinated by development of Urdu language, especially the influence of British rule and how English began to take the place of Urdu. The entire education in Serbia is in our native language and it was incredible to me that schools in Pakistan, even today, decades after the end of British rule, still use English as language of instruction. Despite those differences, issues Urdu faces today remind me of those that also exist in Serbia. English words are slowly creeping into everyday speech. Although not to the same extent as in Pakistan, people tend to increasingly use English phrases in everyday conversation, primarily due to lack of appropriate words in Serbian to designate terms related to Internet, social media and computers. Though they don’t finish assignments or have midterms, Serbian youth regularly likes and shares Facebook posts.
In my opinion, this interesting article is very important for all of us from non-English speaking world, as it describes a phenomenon that will be more prominent in the future – gradual insertion of English into other languages. Although languages are dynamic and constantly evolving, this article reminds us we cannot let ourselves disregard our language and replace it with English (or some hybrid of English) as it will cause us to slowly lose a part of our culture and identity.
Белешке преводиоца
За разлику од „Одломака из писма“, прошлог чланка који сам преводио, превођење овог ми је ишло доста брже. Није било већих потешкоћа и превођење различитих фраза са енглеског ми је било лакше. Ипак, највећи утисак на мене је оставила тема овог чланка, због чега ми је посебно драго да сам га превео на српски.
Веома ме је заинтересовала прича Харита Каваје, јер нисам знао готово ништа о језику, историји и култури јужне Азије, па самим тим ни индијског потконтинента. Такође ми је била фасцинантна прича о развоју урду језика, поготово о утицају британске владавине и томе како је енглески почео да потискује урду. Било ми је невероватно да се у Пакистану и данас, деценијама после краја британске власти, школска настава одвија на енглеском, јер је у Србији целокупно образовање на матерњем (српском) језику. Упркос тим разликама, у Кавајином опису проблема са којим се урду језик суочава, препознао сам неке које постоје и у Србији. Енглеске речи полако улазе у свакодневни говор. Иако не у оној мери као у Пакистану, у разговору се све више користе енглески изрази, понајвише због недостатка одговарајућих речи на српском за појмове везане за интернет, друштвене мреже и рачунаре. Иако не завршавају асајнменте или имају мидтермове, млади у Србији лајкују и шерују објаве на Фејсбуку.
Сматрам да је ово веома занимљив и важан чланак за све нас који смо из средина где енглески није матерњи језик, јер говори о појави која ће бити све више истакнута у будућности – постепеном убацивању енглеског у друге језике. Упркос томе што су језици динамични и временом се мењају, овај чланак нас подсећа да не смемо допустити да скрајнемо свој језик и да га заменимо енглеским (или неким хибридом енглеског), јер тиме постпепено губимо део своје културе и идентитета.